Пошто смо видели шта је исихазам у основи, можемо прећи на исихасте. На самом почетку текст о Григорију Синаиту:
Стваралаштво преподобног Григорија Синаита, поред византијске, пресудно је утицало и на духовно-културолошку ренесансу словенских земаља. Средњовековна српска преводна књижевност сведочи да је Св. Григорије веома јако утицао и на формирање свести тадашње црквене и профане интелигенције. Синаитова дела су једна од најфреквентнијих у српској књижевност оног периода када је она била на врхунцу своје државности и културолошког израза.
Григорије је пореклом из Мале Азије, рођен је у селу Кукуљ, недалеко од Клазомена. Због најезде Турака, под вођством султана Османа I, 1290. године, Григорије бежи на Кипар, одакле ће отићи на Синај, у манастир св. Екатарине који је подигао цар Јустинијан у VI веку. Овде Григорије прима малу схиму (због тога и носи име Синаит). Са Синаја одлази на Крит где упознаје монаха Арсенија који ће, како бележи његов биограф потоњи патријарх константинопољски Калист, пресудно утицати на његов даљи подвижнички живот. Од старца Арсенија Григорије се научио кнтеплацији, коју ће пренети на Свету Гору Атонску. На Светој Гори борави, тј. руководи скит Магула у Кареји, административном центру Свете Горе. Чести упади османлија на Св. Гору су посебно угрожавали он места која нису била заштићена великим зидинама манастирским, те је Григорије поново приморан истим узроком да напусти своје место пребивања. Сели се у Парорију која се налазила на самој граници тада слободне Бугарске и Византије. У Парорији ће се око Григорија окупити једна група монаха којa ће пресудно утицати на ширење исихазма у словенским земљама, а посебно у Србију. Будући креатори словенске духовности и интелектуалне ренесансе били су управо следбеници Григорија Синаита, или пак њихови ученици.
Јачање исихастичког утицаја у Србији подудара се с временом владавине кнеза Лазара Хребељановића (1371-1389), временом политичког опадања пред надолазећом опасношћу, док је на духовном плану то био период, иако кратке, али темељне духовне и културне обнове. Пре периода владавине кнеза Лазара, додир Србије с монашким исихазмом одвијао се и преко манастира на Синају, српског манастира Хиландара и другим светогорским манастирима, који су били настањени српским монасима. Пароријски монашки духовни круг око Григорија Синаита први пут је почео да се помера ка Србији за време владавине кнеза Лазара. Наиме, бугарски монаси Ромил, ученик Григорија Синаита, и његов пак ученик Григорије дошли су у Моравску Србију после 1375. године. Ромил се сместио у манастир Раваницу, а Григорије у Горњак. У држави кнеза Лазара, центар српског монаштва пренео се с Косова, Метохије, Ибра и Рашке на обале Велике и Западне Мораве. Поменуте монашке имиграције из источних области Балкана и са Свете Горе водиле су у Србију, а то је део општих монашких кретања, са истока на запад, бежећи пред турским освајањима. Манастир Раваница је био прво језгро исихастичког монашког таласа у Србији, што ће овом манастиру дати обележје свог времена и учинити га духовним и културним центром наглашене монашко-аскетске традиције, као и задужбине настале и формиране као најизразитија рефлексија на духовне и историјске токове свог времена. После ове задужбине кнеза Лазара следе и друге цркве и манастири: Лазарица, Ваведење у Ждрелу (Горњак), Јошаница, Нова Павлица, Дренча, Наупара, Љубостиња, Ресава, Павловац под Космајем, Каленић, Липовац код Алексинца, Сисојевац, Копирин, Велуће, Петковица, Жупањевац и други
Мистички монашко-аскетски покрет исихазма ускоро продире у Влашку, а духовним радом Сергија Радоњешког, већ половином XIV века, и у Русију. Победа исихаста била је евидентна и ширила се великом брзином из Византије ка Бугарској, Србији, Румунији и Русији. Монашка мистика исихазма постала је у XIV веку панортодоксни талас који је дао печат слици тадашње ортодоксије, а његов основни реликтни монашко-аскетски етос присутан је и до данас у црквеним и монашким схватањима историје дугог трајања традиционално православних народа.
Веома тешка и бесперспективна ситуација Византије, Бугарске и Србије пред сталним освајачким налетима Турака стварала је опште стање неизвесности. Наиме, Византијско царство је пропадало, државе су се убрзано распарчавале, а духовни и културни токови које је покренуо исихазам представља историјски парадокс, и креативну егзистенцијалну рефлексију, где борба за опстанак покреће мистичко-аскетско прегнуће које се означава као врхунац духовно-интелектуалних и културолошких домета српских области на заласку средњовековне државности.
Са форума http://speculum-mediaevale.justforum.net/forum-f9/topic-t44.htm
Стваралаштво преподобног Григорија Синаита, поред византијске, пресудно је утицало и на духовно-културолошку ренесансу словенских земаља. Средњовековна српска преводна књижевност сведочи да је Св. Григорије веома јако утицао и на формирање свести тадашње црквене и профане интелигенције. Синаитова дела су једна од најфреквентнијих у српској књижевност оног периода када је она била на врхунцу своје државности и културолошког израза.
Григорије је пореклом из Мале Азије, рођен је у селу Кукуљ, недалеко од Клазомена. Због најезде Турака, под вођством султана Османа I, 1290. године, Григорије бежи на Кипар, одакле ће отићи на Синај, у манастир св. Екатарине који је подигао цар Јустинијан у VI веку. Овде Григорије прима малу схиму (због тога и носи име Синаит). Са Синаја одлази на Крит где упознаје монаха Арсенија који ће, како бележи његов биограф потоњи патријарх константинопољски Калист, пресудно утицати на његов даљи подвижнички живот. Од старца Арсенија Григорије се научио кнтеплацији, коју ће пренети на Свету Гору Атонску. На Светој Гори борави, тј. руководи скит Магула у Кареји, административном центру Свете Горе. Чести упади османлија на Св. Гору су посебно угрожавали он места која нису била заштићена великим зидинама манастирским, те је Григорије поново приморан истим узроком да напусти своје место пребивања. Сели се у Парорију која се налазила на самој граници тада слободне Бугарске и Византије. У Парорији ће се око Григорија окупити једна група монаха којa ће пресудно утицати на ширење исихазма у словенским земљама, а посебно у Србију. Будући креатори словенске духовности и интелектуалне ренесансе били су управо следбеници Григорија Синаита, или пак њихови ученици.
Јачање исихастичког утицаја у Србији подудара се с временом владавине кнеза Лазара Хребељановића (1371-1389), временом политичког опадања пред надолазећом опасношћу, док је на духовном плану то био период, иако кратке, али темељне духовне и културне обнове. Пре периода владавине кнеза Лазара, додир Србије с монашким исихазмом одвијао се и преко манастира на Синају, српског манастира Хиландара и другим светогорским манастирима, који су били настањени српским монасима. Пароријски монашки духовни круг око Григорија Синаита први пут је почео да се помера ка Србији за време владавине кнеза Лазара. Наиме, бугарски монаси Ромил, ученик Григорија Синаита, и његов пак ученик Григорије дошли су у Моравску Србију после 1375. године. Ромил се сместио у манастир Раваницу, а Григорије у Горњак. У држави кнеза Лазара, центар српског монаштва пренео се с Косова, Метохије, Ибра и Рашке на обале Велике и Западне Мораве. Поменуте монашке имиграције из источних области Балкана и са Свете Горе водиле су у Србију, а то је део општих монашких кретања, са истока на запад, бежећи пред турским освајањима. Манастир Раваница је био прво језгро исихастичког монашког таласа у Србији, што ће овом манастиру дати обележје свог времена и учинити га духовним и културним центром наглашене монашко-аскетске традиције, као и задужбине настале и формиране као најизразитија рефлексија на духовне и историјске токове свог времена. После ове задужбине кнеза Лазара следе и друге цркве и манастири: Лазарица, Ваведење у Ждрелу (Горњак), Јошаница, Нова Павлица, Дренча, Наупара, Љубостиња, Ресава, Павловац под Космајем, Каленић, Липовац код Алексинца, Сисојевац, Копирин, Велуће, Петковица, Жупањевац и други
Мистички монашко-аскетски покрет исихазма ускоро продире у Влашку, а духовним радом Сергија Радоњешког, већ половином XIV века, и у Русију. Победа исихаста била је евидентна и ширила се великом брзином из Византије ка Бугарској, Србији, Румунији и Русији. Монашка мистика исихазма постала је у XIV веку панортодоксни талас који је дао печат слици тадашње ортодоксије, а његов основни реликтни монашко-аскетски етос присутан је и до данас у црквеним и монашким схватањима историје дугог трајања традиционално православних народа.
Веома тешка и бесперспективна ситуација Византије, Бугарске и Србије пред сталним освајачким налетима Турака стварала је опште стање неизвесности. Наиме, Византијско царство је пропадало, државе су се убрзано распарчавале, а духовни и културни токови које је покренуо исихазам представља историјски парадокс, и креативну егзистенцијалну рефлексију, где борба за опстанак покреће мистичко-аскетско прегнуће које се означава као врхунац духовно-интелектуалних и културолошких домета српских области на заласку средњовековне државности.
Са форума http://speculum-mediaevale.justforum.net/forum-f9/topic-t44.htm
Одличан блог, свака част на труду!
ОдговориИзбришисвештеник Иван
Хвала оче.
ОдговориИзбришиУколико имате неке текстове које бих могао овде дапоставим, ви их пошаљите на мејл адресу која је назначена у профилу.
Скупио сам за сада неких стотинак текстова, али ће ми требати доста времена да их све овде ибјавим јер се бавим другим послом и имам јако мало времена; ово и радим на молбу људи који сматрају да ће им овакав блог бити од користи,али не само њима већ и осталима које занима исихазам.