Претражи овај блог

уторак, 28. јул 2009.

Амфилохије Радовић: Христоликост и богородичност човјека и човјеково стање послије смрти по Никону Јерусалимцу


Из Шестоднева и Горичког зборника Никона Јерусалимца даде се јасно закључити сљедеће: а) Старац Никон Јерусалимац је врстан зналац библијског Откривења. Он не ређа библијске текстове на спољашњи начин, у виду цитата: пророчка и апостолска библијска ријеч представља унутарњи ритам његове мисли и опита. Такав је и његов однос према светоотачкој ријечи и мисли. Зато је тешко разазнати шта је у његовим списима лично његово а шта је из библијске и светоотачке мисли уткано у његов лични опит и искуство. Очевидно, он живи оним о чему пише и шта пише.

Прошлост, садашњост и будућност су за њега јединствена стварност у тајни оваплоћеног, васкрслог и долазећег Бога Слова. У свјетлости Бога Слова и Свете Тројице, коју Логос јавља, он сагледава и доживљава тајну настанка свијета и човјека, драму људске историје и есхатона. Тајну настанка свијета и човјека Никон тумачи у свом Шестодневу. Историјску драму законитости историјских збивања и тајну есхатона он освјетљује у Горичком зборнику. Рећи ћемо кратко: иако Никон не превиђа дејство природних закона, утканих божанском стваралачком силом у творењу, ипак оно што по њему управља судбинама свијета и историје јесте морални или духовни закон. Воља Божија о свијету и човјеку њихова је мјера, њихова природа и циљност остваривана у времену и вјечности.

Гријех, као погрешна усмјереност човјека, његовог ума и његове воље; страсти као неприродни и противприродни начин живљења, отуђују човјека, а преко њега и творевину, од воље Божије, а тиме и од сопствене природе и правог пута остваривања њеног смисла и постизања циља постања и постојања.

Антропологија Никона Јерусалимца утемељена је на Откривењу, на познавању природних наука до његовог времена али и на пустињском експерименту подвижника православног Истока, којега он не само мисли и преноси него и опитно лично живи и доживљава.

Овдје треба посебно истаћи његово молитвено тиховатељско сазерцавање, својствено свеукупном исихастичком покрету, како божанске светотројичне тајне, тако и људске тајне, у времену и есхатону. На томе је утемељено његово богословље, његова философија живота. Он се удаљава од свијета не да би га заборавио и одвојио се од њега него да би га у тишини изнутра доживио, сагледао а у њему и преко њега и ону дубљу тајну бића која је извор и увор свега постојећег. У тиховању он не само да сагледава унутарњу тајну свијета и збивања у историји тја до есхатона, него и још дубљу божанску Светајну.

Његово богословље и космологија, његова антропологија и историософија као и есхатологија тек треба да буду проучавани.

Ми ћемо овдје захватити из његове богате ризнице само прегршт злата и знања, на темељу његове Молитве Богородици и Одговора Јелени Балшић о стању душе послије смрти. Превод, боље рећи пренос на савремени српски ова два одломка из његовог богатог дјела имате пред собом. Покушаћу само да укажем на неке, по мом схватању, битне аспекте његовог учења о Богородици, човјеку уопште, његовој природи и смислу и посмртном стању.

Прво, пажњу привлачи његова Молитва Мајци Божијој. Не само тиме што нам указује на Старца Никона као даровитог пјесника, него првенствено њеним садржајем. Са мало ријечи Старац нам открива и указује на велику тајну Богородице. Она је, по њему, "од свих покољења изабрана," узвишенија од свих земаљских и небеских створења. И не само то: она је "од памтивјека скривена тајна." У чему се састоји та њена "тајна" од искони скривена?

То што је изабрана између свих створења, што је "сагласје" пророчких ријечи и анђела Претече, треба заблагодарити чињеници да је чедно родила, да је носила Примившега тијело човјечије, Онога који носи све и сва, родила Милостивога, вјечно Слово Божије. Она постаје, својим избрањем и својим рођењем Сина Божијег, "чистија од Сунца."

Ако је она не само "изабрана" од свих бића, него и "чистија од Сунца," то значи да је њена тајна дубља и савршенија од тајне саме творевине. То указује да се у њој људска природа сагледава не само у оквирима њене тварности него и тајанствене предвјечности и надвремености. То опет значи да је човјек, сагледаван у тајни Богородице, дубљи и шири од творевине, да није само условљен тварношћу, него да је биће благодатно отворено, предвремено и завремено, мјерено мјером "од памтивијека скривене тајне" и мјером "есхатона". "Тијело Човјечије" које она носи је тијело "Онога који носи све и сва." Она носи не само тијело човјечије него и "Примившега" то тијело. Ту је човјек сагледан у страшној и неизрецивој тајни Богочовјека.

Кроз Теотокологију, Старац Никон нам указује на теантропологију као безмјерну мјеру антропологије. Кондензовано ово његово учење у молитви Мајци Божијој може бити и треба да буде детаљније образложено како његовим Шестодневом тако и Горичким зборником.

Док нам ова дивна молитва Мајци Божијој указује на тајну боголикости и богородичности човјечијег бића, други одломак из Горичког зборника који смо не случајно изабрали за кратко тумачење, одговор Јелени о стању човјечијем непосредно послије смрти, указује нам на саму људску природу, њено устројство и њено стање по смрти, на прелазу из смрти у бесмртност, из времена у начин постојања есхатона.

Старац Никон у овом сажетом одговору Јелени о разлогу вршења помена умрлих даје посредно објашњење и других питања везаних за човјека, његово устројство тјелесно и духовно-морално и његову судбину.

Прво што пада у очи јесте његово објашњење богослужбеног обичаја давања трећина, деветина и четрдесетина за упокојенога. Занимљиво је и колико нам је познато само њему својствено природно-биолошко тумачење овог црквеног чина а тиме и конкретно и стварно.

Човјек послије смрти, сагласно њему, у трећи дан мијења свој изглед (вид), у девети дан се распада његов организам, сем срца; у четрдесети дан се распада и срце као срж његове тјелесности. У процесу распадања се догађа, по њему, обратни ток од онога који се догађао при човјековом обликовању. Наиме, при постанку код човјека се у трећи дан обликује срце, у девети дан се "згуснуло" сво тијело а у четрдесети дан човјек задобија свој савршени пуни изглед (вид). Било би веома занимљиво упоредити ово схватање са савременим научним сазнањима о обликовању односно декомпоновању људског тијела.

Молитвени помен значи спасоносно праћење човјечијег тијела пуно љубави у том његовом распаду који није нестајање, него предуслов новог обликовања и начина постојања. Да се ради не о коначном нестанку него о новом животу тијела потврђује и чињеница Никоновог повезивања тог процеса, као и помена, са Христовим тродневним васкрсењем, деветодневним јављањем и четрдесетодневним вазнесењем на небо. Онај који је од Дјеве примио човјечије тијело, човјечију природу, својим васкрсењем и вјечном присутношћу, као и тјелесним вазнесењем постаје и остаје квасац и чувар тијела сваког човјека и обновитељ.

Ово своје објашњење помена умрлих, обликовањем и декомпоновањем човјечијег тијела као и његовом христоликом потком, Старац Никон потврђује и свједочанством Великога Макарија, односно анђела Божијег који му објашњава трећине, деветине и четрдесетине за људске душе. Дирљиво је анђелско свједочење да душа умрлога прва три дана остаје, ради своје утјехе и ради сродника, у њиховој близини. Послије трећег дана крштена душа се узноси и поклања Господу Богу својему, по угледу на Васкрслог Христа. Сљедећа три дана анђео јој показује добра праведника а онда муке грјешника, подсјећајући је да је на земљи принијета у девети дан жртва Богу за њу, како у трећи тако и у девети дан. Душа у страху и трепету сагледавајући своја дјела добра и зла, поново излази пред Бога, да би у четрдесети дан кад се за њу приноси молитвени и литургијски помен на земљи, примила припремљено мјесто, по дјелима својим.

Веома је значајно да се како за трећине тако и за деветине и четрдесетине за упокојенога служи Света Литургија, тајна приноса Тијела и Крви Христове у коме се пројављује како божанска милост и љубав према покојнику тако и утјеха и љубав према њему земаљске Цркве Божије, Тијела Христова, и покојникових сродника. Из овога се јасно види да се у тајни Тијела Сина Човјечијег скрива и открива тајна човјековог тијела и бића, у времену и есхатону.

Да је то тако, потврђује и анђелово свједочење Макарију слуги Божијем, о стању посмртном некрштене дјеце. Са обзиром на то да се та дјеца, кривицом родитеља, нијесу "обукла у Христа", крштењем водом и Духом, тј. нијесу постала у пуноћи заједничари Христовог Тијела, она се "не удостојавају ни Царства Божијег али ни мука". Овај став који Старац Никон прихвата као свој, показује само од каквог значаја је за њега постизање христоликости човјековог бића, као пуноће постојања, којој се и дарује Царство Небеско, односно савршенство самог човјека, у тајни пуне заједнице са Богом и људима.

И да завршимо овај летимичан увид у ова два исјечка из обимног и пребогатог, многосадржајног дјела Старца Никона, са констатацијом: ова кратка Молитва Мајци Божијој и сажети одговор Јелени о непосредном стању тијела човјечијег и душе послије смрти отварају нам хоризонте пребогате мисли и духовног опита Старца Никона, које тек треба откривати и у њих све више и дубље понирати. Овдје кратко речено има за циљ само да на то укаже и да уведе у пребогату ризницу Никона Јерусалимца љубитеље његове личности, дјела и опита.

Манастир Врањина

8. септембра 2000. г. Г.

Нема коментара:

Постави коментар